II. SPROVESTI NAJUSPEŠNIJE EKONOMSKE REFORME U TRANZICIJI

3. SRBIJA I EKONOMSKA TRANZICIJA: DOKLE SMO STIGLI, ŠTA DALJE?

Februara 2006. godine Pariski klub poverilaca smanjio je naš spoljni dug za 700 miliona dolara, kao "nagradu" za uspešno okončanje trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om. To je, nedvosmisleno, bila dobra vest za državu.

Lutanja u vođenju ekonomske politike, naročito budžetska demagogija mog naslednika na mestu ministra finansija iz 2004. godine, dovela su do skoro jednogodišnjeg kašnjenja u zaključenju ovog programa. I dalje ne shvatamo koliko vreme košta, dok drugi uveliko hitaju ka Evropskoj uniji i osvajaju tržišta.

Mnogo je važnije to što mnogi naši problemi još nisu rešeni tokom ovog programa. A najvažnije pitanje je: šta sada? Sa MMF-om ili bez njega, šta treba da se radi u sledeće četiri godine u domenu ekonomske politike?…

…Vidim pet ključnih mera ekonomske politike u sledeće četiri godine koje bi, uz ukršteno i komplementarno dobrovoljno uslovljavanje MMF-a, Evropske unije, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije, pomogle eventualnim budućim slabim, koalicionim ili čak nereformatorskim vladama da opravdaju nepopularne poteze pred biračima, ili bi bar primoralo njih same na njihovo sprovođenje, u interesu svih nas.

1. Smanjiti javne rashode sa 46% na 42% BDP-a, s istovremenim povećanjem javne potrošnje na istinske državne investicije sa 2-3% na 6% BDP-a. To će neizbežno zahtevati reviziju nekih stečenih prava, ali i trajno smanjenje broja institucija i državnih činovnika, bez srazmernog povećanja plata onih koji ostanu u državnoj upravi.
2. Vratiti se na politiku postepenog klizanja dinara kojom će kurs ne samo "nadoknaditi" razliku između naše inflacije i inflacije evrozone nego i nagomilanu precenjenost dinara od nekih 20-30%…

4. MMF ZA POČETNIKE: DA LI NAM VAŠINGTONSKI GNOMI KROJE BUDUĆNOST?

Od obnove članstva naše zemlje u ključnoj međunarodnoj finansijskoj instituciji, Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) decembra 2000. godine, mnogo se pisalo o našim međusobnim odnosima. U neku ruku MMF je simbol naših međunarodnih ekonomskih odnosa, te se kao takav ovde i razmatra.

Šta će nama MMF, čemu on služi? Da li on kreira našu politiku ili samo podržava naše razumne poteze i koči one koji su manje promišljeni? Kakvi treba da budu naši odnosi s tom institucijom?

Da li je MMF dobar ili ne? To treba prosuditi iz odgovora na pitanje da li želimo da u budućnosti budemo potpuno platežno sposobni, tj. sposobni da vraćamo dugove ili ne. Jer to je osnovni MMF-ov zadatak, zbog koga je i naša zemlja, pre šezdesetak godina, bila jedan od njegovih osnivača. Pozitivna ocena Fonda znak je drugim međunarodnim finansijskim institucijama i investitorima da ekonomska politika neke zemlje ide u dobrom pravcu, da se neće završiti hiperinflacijom ili platnobilansnom krizom. Dodatno, Evropska unija se oslanja na MMF za sprovođenje makroekonomske politike koja će dovesti zemlju u tranziciji do njenog praga. Na nesreću nekih, na srednji rok nema izbora - MMF ili Evropa. Oni idu u paketu…

…Međunarodni monetarni fond biće nam potreban još dobrih petnaestak godina. Malo se zna da je on imao značajan uticaj na Veliku Britaniju sve do 1979. godine, jer je ona tada imala velike probleme u finansijskim odnosima s inostranstvom, pošto je bila na ivici bankrotstva. Mada se 2005. godine krenulo na prevremeno vraćanje našeg duga toj instituciji - neki se kod nas igraju Putina bez nafte, gasa i nuklearnog naoružanja - MMF će nam trebati sve dok se ne udomimo u EU, možda dok ne dobijemo evro kao valu tu. Onda će nam novi "policajci" biti antimonopolski, budžetski i drugi komesari EU, kao i Evropska centralna banka. Tako je to, u modernom svetu uvek postoji neka kontrola! Ali to će biti, kao što je slučaj i sada, u našem, nadajmo se, dobro shvaćenom interesu.

5. JAVNE FINANSIJE KAO KIČMA DRŽAVE

Vođenje javnih finansija nigde nije lak zanat, jer i u najbogatijim društvima legitimne potrebe uvek višestruko premašuju raspoloživa sredstva. To vidi i sadašnja vlada, kao što će videti i bilo koja posle nje. Među tim, preuzimanje odgovornosti za srpske javne finansije koje sam prihvatio 25. januara 2001. godine, posle deset godina izolacije, ratova, ekonomskih sankcija, NATO bombardovanja, dve hiperinflacije, propasti bankarskog sistema i raširene korupcije, bilo je mnogo više od profesionalnog izazova. To je bio izraz dubokog uverenja da je moguće u relativno kratkom roku uspostaviti red u državnim računima, obezbediti finansijsku stabilnost i time vratiti poverenje naših građana u državu...

Naprotiv, i na iznenađenje mnogih, tri godine posle demokratskog prevrata, situacija je bila značajno poboljšana, a taj trend, uz populističko i amatersko kolebanje nastavljen je do danas. Inflacija je pala sa 112% u 2000. godini na 7,8% u 2003, da bi od tada ponovo ušla u zonu dvocifrene inflacije, sa 13,7% u 2004. godini i 17,7% u 2005. godini. Godišnji privredni rast bio je između 3% i 6% godišnje, a strane direktne investicije porasle su sa 25 miliona dolara na 1.360 miliona dolara, da bi u 2004. godini ponovo pale na nekih 900 miliona dolara, a posle značajno porasle tokom 2005. i naročito 2006. godine, nakon dve krupne privatizacije...

…Stvarna reforma politike javnih rashoda, a koja nam tek predstoji, pre svega podrazumeva prestanak većeg dela subvencionisanja preduzeća, reformu sistema socijalnog osiguranja i stvarno restrukturiranje javnih preduzeća. Dakle, mere koje teško mogu biti popularne, a koje su zbog toga i odlagane. Sada je, među tim, došlo vreme kada se one više ne mogu odlagati. U proteklom periodu politika javnih finansija uspešno je konsolidovala prihodnu stranu budžeta i tako omogućila redovno izvršavanje rashodne strane budžeta i time pružila punu podršku reformama. Ubrzanje reformi, sprovođenje Zakona o stečaju i druge strukturne politike moraju omogućiti javnim finansijama da smanje pritisak koji javna potrošnja ima na privredu i makroekonomsku ravnotežu u celini. Ukupni cilj je da se konsolidovana javna potrošnja smanji u periodu 2007-2010. sa 46% na 42% BDP-a.

6. DISKRETNI SRPSKI PORESKI ŠARM

Moramo i dalje razmišljamo o unapređenju našeg poreskog sistema. Istovremeno, ne treba zaboraviti da je jedna od najpoželjnijih karakteristika bilo kojeg poreskog sistema njegova stabilnost. Stalne promene unose kod poreskih obveznika strah od posledica političkih promena i radikalnih zaokreta koji ne prijaju dugoročnim investicijama i podstiču poresku utaju. U poreskom domenu često je bolje imati veoma dugo nešto solidno, umesto stalnih promena koje navodno treba da dovedu do perfekcije.

Generalno gledajući, dokle smo stigli u poreskoj reformi, i šta treba menjati u našem poreskom sistemu?

Naravno, kao predvodnik poreske reforme posle petog oktobra (s talentovanom ekipom iz koje bih izdvojio moje izvanredne zamenike Dejana Popovića i Milicu Bisić), teško mogu biti potpuno objektivan u pogledu njenih dostignuća. Ali domaći i inostrani eksperti i, što je važnije, naši građani i privrednici, uglavnom se slažu da je sada neuporedivo bolje nego pre…

…Šta treba sada raditi u poreskom sistemu? Izdvojio bih deset ključnih poteza.

1. Konsolidovati stope doprinosa u godinama koje dolaze, bez ugrožavanja funkcionisanja zdravstvenog sistema i isplate penzija. Poslednje smanjenje stopa, koje će se uvesti od početka 2007. godine veoma je veliko i nedovoljno odmereno jer se ne zna efekat oslobođenja prvih 5.000 dinara. Ne smemo se igrati sa penzionerima, zdravstvom i nezaposlenima. U svakom slučaju treba urediti sistem tako da se efektivno smanji trošak radne snage i povećaju investicije, a ne da se povećaju neto dohoci bez pokrića u povećanoj produktivnosti, kao što je slučaj sa smanjenjem poreza na plate početkom 2007. godine, što bi ugrozilo dinar i ukupnu stabilnost…
2. Sprovesti oporezivanje dohotka građana sa maksimalnom stopom od 21%. Bio bih pobornik svođenja sistema na dve stope, 10% po odbitku (umesto trenutnih 14%) i dodatnih 10% na godišnji prihod...

7. BOGATE TREBA ODRATI (ALI UMERENO)

Poznato je da su samo dve stvari u životu izvesne: smrt i porez. To se polako dokazuje i u Srbiji. Od harača nametnu tog od strane dušmana, porez se i kod nas postepeno shvata kao normalna obaveza prema zajednici koju svi moraju poštovati da bi se uopšte smatrali građanima. Naravno da porez nikada neće biti popularan, ali je bitno da bude shvaćen i prihvaćen da bi bio naplativ i naplaćen.

Sada se i kod nas podnose krivične prijave za utaju poreza, vrši se unakrsna provera imovine i prihoda, taksisti jure s gradskim vlastima kolege "divljake", čak su i trgovci na buvljacima počeli da uplaćaju doprinose. Poreska uprava redovno na kraju godine podseća poslodavce i druge isplatioce prihoda na novu zakonsku obavezu da prijave sva primanja isplaćena tokom godine, s imenima i podacima primalaca.

Tako će država biti spremnija za one koji su imali viša primanja tokom prethodne godine i koji su u obavezi da ih prijave za dodatno "šišanje" od 10% a, počevši od primanja za 2006. godinu, i na 15% kroz nakaradno rešenje o kome je bilo reči u prethodnom tekstu. Takvih obveznika je u 2004. godini bilo oko 9.000, te oko 10.000 u 2005. godini, što je i dalje veoma daleko od realnog broja naših imućnijih sugrađana. Svaki put se u javnosti postavlja pitanje protekcije imućnih, tajkunizacije društva...

…Bogatiji mogu i moraju više da plate, ali na drugi način. Kako? Evo tri ideje, od brojnih koje bi vredelo razmotriti.

Prvo, kao što je već pomenu to u prethodnoj glavi, moraju se ukinu ti neke velike beneficije za bogatije, kao što je rekordno niska stopa oporezivanja dividendi koja je izglasana prošle godine: za domaće fizičko lice ta stopa je samo 10%, a taj se prihod izuzima iz obračuna za godišnji porez! Što je mnogo, mnogo je i argumenti prema kojima bi to bilo duplo oporezivanje ne stoje.
Drugo, postoji značajna imovina, naročito u vidu nekretnina i skupocenih vozila, što je odraz jake kupovne moći, a nosi veoma male namete. Naravno, ne treba ići naslepo i proglasiti sve stanovnike Dedinja bogatašima, jer tu i dalje ima straćara i siromašnih ljudi, kao što ima i skromnih penzionera koji žive u velikim stanovima u centru Beograda. Ali, potencijal je tu…

8. DA LI SMO KONAČNO POBEDILI INFLACIJU?

Držimo, uprkos obećanjima, proročanstvima i opkladama zvaničnika, tri godine zaredom od 2004. godine, rekord Evrope u inflaciji. Eto "zlatne medalje" koja nam nije trebala.

Jedno od značajnih dostignuća ekonomske politike od oktobarskih promena naovamo jeste tzv. makroekonomska stabilizacija. Za građane to najviše znači da cene "ne divljaju", da znaju koliko će stvari moći da kupe platom ili penzijom i nekoliko meseci unapred. Za privrednike to znači da mogu da planiraju poslovanje i investicije nekoliko godina unapred. Za bankare to znači da mogu da finansiraju projekte građana i privrednika s prihvatljivim stepenom rizika. Za celokupnu ekonomiju to znači da dinar ima šansu da opstane, a i mi svi s njime, sve dok ga trajno ne zamenimo našom budućom valu tom, evrom.

Zbog svega toga ne iznenađuje zabrinu tost koja je ponovo obuzela jedan broj ljudi. Jer, ako je inflacija opala sa 112% u 2000. godini - kada je odlazeći režim, želeći da stvori haos tokom oktobarskog međuvlašća, naprasno liberalizovao cene - na 40,7% u 2001, pa 14,8% u 2002. i 7,8% u 2003. godini, ona od 2004. godine ponovo raste. Za prvih devet meseci 2006. inflacija je 6,1%, a trenutna dvanaestomesečna inflacija procenjena je na 7-10% (tabela 1). Došlo se do rezultata u 2006. godini kroz ekstremne i na srednji rok štetne mere monetarne politike, što je gurnulo banke u gubitke...

…Predlažem sledećih sedam mera za suzbijanje inflacije, a sve su vezane za strukturne, trajne promene u našoj ekonomiji.

1. Smanjiti javnu potrošnju na 42% BDP-a u sledeće četiri godine. Manja država će dovesti do manjih inflatornih pritisaka. Od jeseni 2006. godine najveća opasnost dolazi iz Ministarstva finansija, koje bi, naprotiv, trebalo da bude saveznik NBS.
2. Sterilisati suficit na računu Trezora, tj. tretirati trošenje prihoda privatizacije kao integralni deo javne potrošnje i agregatne tražnje. Sterilizacija trošenja tih sredstava mora biti obezbeđena kroz mere monetarne politike. Te dve milijarde evra stalna su opasnost, te ih treba upotrebiti kao garantni fond za izvoznike, ili za istinske infrastrukturne projekte u zemlji, ili bar za otplatu dugova, a ne kao rezervni ivor potrošnje pred izbore. O tom pitanju možete pogledati glavu 15…

9. OD DINARA DO EVRA ODGOVORNOM MONETARNOM POLITIKOM

Mnogi, s dosta razloga, govore o strukturnim reformama kao jedinoj valjanoj dugoročnoj formi monetarne politike. Od reforme penzijskog sistema do privatizacije NIS-a, preko smanjenja državnog aparata, one su dubinski potezi koji održavaju stabilnost novca. One podrazumevaju smanjenje ukupne javne potrošnje uz povećanje investicija, kao i realokaciju kapitala i zaposlenosti iz velikih državnih i društvenih industrijskih firmi ka privatnom sektoru, naročito u domenu usluga. Tačno je da se makroekonomska stabilnost ne može održati bez takvih reformi. Naravno da one moraju biti prioritet u godinama koje dolaze. Međutim, sada se na momente zaboravlja da će i u najboljem slučaju biti potreban dugi niz godina da se te reforme sprovedu i da daju pune efekte.

S druge strane, kao što je rekao proslavljeni ekonomista Kejns (Keunes): "Na duži rok ćemo svi umreti". Vreme je da se ponovo razmotri i pitanje kratkoročne makroekonomske politike, naročito u domenu monetarne politike, dakle dinara. Ne smemo, pod izgovorom "bauka devalvacije", odbijati svaku debatu o tome. U SAD, u Kini, u evrozoni, u svim zemljama u tranziciji, pazi se da nacionalna moneta ne revalvira u nevreme i da ne ugrozi konkurentnost izvoza. Tako mora biti i kod nas...

…Šta treba da se radi? Predlažem sledećih pet mera za jačanje monetarne politike.

1. Ponovo izvršiti fer podelu poslova između fiskalne i monetarne politike. Prva mora biti temelj stabilnosti (ma koliko nepopularan), dok druga treba da je prati, a ne obrnu to. Budžet je kamen temeljac, naročito kroz striktnu politiku plata u javnom sektoru i kontrolisanje javne potrošnje.
2. Promeniti Zakon o javnom dugu, koji omogućuje zaduživanje države i lokalnih samouprava i na domaćem tržištu u evrima, i privilegovati dinar. Ako država ne veruje u nacionalnu valu tu i ne stoji iza nje, zašto bi drugi? Sada je 90% štednje u evrima i 80% dugoročnih kredita vezano je za tvrdu valu tu. Može se reći da se poverenje u banke vratilo, ali ne i u dinar. A svi znamo da će dinar bar sledećih petnaest godina biti naša valu ta, dok ne pređemo na evro. Evroizacija je realnost, ali dinar treba favorizovati, kroz manje stope obavezne rezerve, što NBS već radi, možda i kroz poreske podsticaje...

10. DA LI SMO POBEDNICI ILI ŽRTVE GLOBALIZACIJE?

Godišnji izveštaj Ujedinjenih nacija o stranim direktnim investicijama u svetu jeste svojevrsna karta finansijskih tokova i relativne snage i privlačnosti zemalja. Često se globalizacija vidi kao protok investicija i otvaranje tržišta međunarodnoj konkuren ciji. Šta se dešava u svetu i kakva je pozicija Srbije? Da li će ona biti gubitnik ili dobitnik u igri investicija i kapitala? Šta možemo da uradimo da se naše šanse u toj ekonomskoj globalizaciji planete poboljšaju?

U 2005. godini ukupne strane direktne investicije u svetu porasle su za 29% i dostigle 916 milijardi dolara. Nakon trogodišnjeg pada u periodu od 2000. do 2003. godine, ukupne strane direktne investicije na svetskom nivou u 2005. godini porasle su za 64% u poređenju sa 2003. godinom. Jugoistočna Evropa beleži rast investicija, sa 8,5 milijardi dolara u 2003. godini na 12,4 milijarde dolara u 2005. godini...

…Dakle, gledajući investicije, naročito u domenu usluga, moramo da postavimo sebi sledeća pitanja:
o Da li nam one pomažu ili odmažu u povećanju izvoza iz Srbije?
o Da li nam donose sveža novčana sredstva?
o Da li povećavaju zaposlenost?
o Da li ulaze u industrije koje omogućavaju monopolske profite s obzirom na postojeću lošu regulativu (voda, energetika) ili će biti podložne normalnoj tržišnoj utakmici?

Na pitanje da li smo pobednici ili žrtve globalizacije moguće je dati različite, oprečne odgovore. Svakako, nema nijedne zemlje na svetu koja nije delom ili u celosti ušla u procese globalizacije. U tom smislu, ceo svet je žrtva globalizacije, pa i Srbija. S druge strane, ekonomska nauka i praksa odavno su pokazale da koncept sa- modovoljnosti u razvoju koji su nekada primenjivali bivši SSSR, socijalistički blok, Kina ili Brazil, nije garant društvenog progresa i značajnog rasta životnog standarda, pa čak ni za tako velike zemlje poput pomenu tih. Ako je takvim zemljama samodovoljnost više štetila nego koristila, više je nego jasno da mala zemlja, kao što je Srbija, nema nikakvu šansu za značajniji razvoj ukoliko se ne uključi u međunarodne ekonomske tokove i međunarodnu podelu rada. Drugim rečima, mi nemamo drugog izbora nego da postanemo pobednici globalizacije.

11. IZVOZ I BUDUĆNOST DINARA

Svakog leta proizvođači malina pokušavaju da uvuku Vladu i celu državu u svoje pregovore s vlasnicima hladnjača oko otkupne cene. Naročito kada je, kao ovih godina, svetska cena niža od one koju su očekivali. Nama svima je taj sukob zamaglio nekoliko važnih činjenica. Prvo, malina je jedini proizvod kojim Srbija zauzima, sa Čileom, dominantnu poziciju u svetu, sa nekih 40% ukupne proizvodnje, mada je i Poljska uveliko ugrožava. Drugo, taj proizvod predstavlja jednu od najvećih stavki u našem izvozu, sa godišnjim plasmanom od otprilike 100 miliona dolara. Treće, pošto izvozimo samo sirovinu, a ne firmirane prerađene proizvode, uspeh u datoj godini u potpunosti zavisi od meteoroloških prilika i ukupnog svetskog roda. Malina je, u najkraćem, simbol i (mogućeg) dobrog i (realno) lošeg u našoj ponudi svetskom tržištu.

Jer, naša ukupna ponuda svetu je, blago rečeno, katastrofalna. Naime, naš izvoz je u 2005. godini bio oko 4,5 milijardi dolara, što predstavlja izvesni napredak prema 2000. godini kada je iznosio oko 1,6 milijardi dolara, ali smo daleko od minimuma koji može da obezbedi stabilnost naše ekonomije...

…Veliki problem nedovoljnog izvoza i prevelikog uvoza i dalje će postojati. I dalje ćemo biti na ivici. Šta da se radi da se taj problem trajno reši?

Prva ideja je jednostavna: smanjiti uvoz kroz veće carinske stope i vancarinske mere. To je stara priča u Srbiji, baš kao i trgovinski deficit. Istina je da Srbija ima budućnost samo kao otvorena privreda, u koju se lako uvozi i iz koje se veoma mnogo izvozi, kao što je to u Belgiji ili Irskoj. Mnogi direktori preduzeća žele da prikriju svoju neefikasnost time što bi ih država štitila, dok će potrošači za uzvrat plaćati veću cenu. Među tim, populizam nije baš cela priča. Tačno je da je carinski zakon koji je donela savezna vlada još juna 2001. godine bio tehnokratski urađen, da je prebrzo spustio zaštitu privrede i da je imao brojne manjkavosti. Njegove efekte plaćamo do danas, naročito u malom manevarskom prostoru u trenutnim pregovorima. Problem je i što su carinske tarife kasnije postale glavna tema razgovora sa Crnom Gorom i Evropskom unijom gde imamo tzv. stand still klauzulu gde se teško bilo šta može promeniti, uz pritisak za dodatno smanjenje...

12. KONKURENTNOST: ŠTA MOŽEMO DA PRODAMO SVETU OSIM MALINA?

Izvoz je srpski patriotizam patriotizam 21. veka. Nećemo imati na duži rok stabilan dinar i dobar životni standard ukoliko višestruko ne povećamo izvoz sa sadašnjih 4,5 milijardi dolara (podatak za 2005. godinu). Bez povećanja izvoza nećemo moći da pokrijemo nužni uvoz opreme za modernizaciju preduzeća ili da finansiramo otplatu velikog spoljnog duga. Bez povećanja izvoza kroz koju godinu moraćemo ili da devalviramo dinar, ili da značajno smanjimo izdatke za penzije, školstvo i zdravstvo. Zato nema važnijeg zadatka za ekonomsku politiku u godinama koje dolaze od povećanja izvoza. Ozbiljne analize pokazuju da u sledećih deset godina minimalni godišnji rast izvoza u evrima koji obezbeđuje stabilnost i solidan napredak zemlje treba da bude nešto iznad 10%. Da bismo postali dobrostojeći narod tre balo bi nam bar pet do sedam dodatnih poena rasta svake godine. To je izuzetno ambiciozan cilj koji će iziskivati veliku mobilizaciju cele nacije i, ako ćemo otvoreno, koji podrazumeva da, bar neko vre me, neki drugi poželjni ciljevi, kao što su povećanje potrošnje ili povećanje prosečnih plata, budu u drugom planu. Politički, to neće biti lako objasniti, još manje održati. Među tim, na tom pitanju će se videti stepen zrelosti našeg društva…

…Znači, da bismo povećali izvoz treba uporedo da se borimo na tri komplementarna fronta.

1. Kao Slovačka, treba da identifikujemo multinacionalne kompanije koje možemo da privučemo da bismo postali njihova baza za izvoz na razvijena tržišta.
2. Kao Švajcarska, treba da gradimo klastere kroz podršku našim najboljim izvoznicima u branšama koje nam očigledno leže.
3. Uz pametnu ekonomsku politiku bez trunke populizma, treba, kao što je potvrdila studija Džeferson institu ta iz 2005. godine o konkurentnosti Srbije, kao i mnoge druge studije, da gradimo prvoklasni pravni okvir i jaku i nekorumpiranu državnu upravu.

13. RESTITUCIJA: ISPRAVITI NEPRAVDU BEZ STVARANJA NOVE

Ma zašto pišeš o restituciji, ionako se Srbi nikada neće složiti oko te nepopularne teme, dok će tebe svi napadati!, bio je prijateljski savet "upućenih" kada sam odlučio da se ponovo pozabavim ovom problematikom. Tačno je da se radi o veoma nezgodnoj temi koja kombinuje ideologiju, finansije, pravo ... i ukršta veoma sukobljene stavove.

Jedini zakon koji nisam uspeo da iznesem na Skupštinu tokom trogodišnjeg ministarskog mandata jeste zakon o denacionalizaciji. Čak četiri pu ta je usvajanje zakona obustavljeno na samoj sednici Vlade ... Uvek bi se našao neki ministar ili neka interesna grupa koji bi gurali maksimalističke zahteve, dok bi drugi kočili. U pozadini je bilo ključno pitanje koliko "namučeni" srpski budžet može podneti nužnog dodatnog finansijskog tereta zarad ispravljanja te nepravde ...

…ŠTA TREBA URADITI?

Vodimo računa o sledeća tri jednostavna principa.

1. Rešiti problem bez stvaranja novih nepravdi. To znači da nijedan slučaj ne može biti rešen u potpunosti po želji bivših vlasnika. Red bi bilo da svi dobiju isti stepen povraćaja imovine, bilo da je u naturi ili u novcu. Nije u redu da neko samo zato što je moguće vratiti objekat dobije mnogo više od drugog zato što je njegov objekat bio predmet naknadnog legalnog prometa.
2. Informisati javnost o problemima vezanim za sve oblike nepravednog oduzimanja imovine i prihvatiti finansijsko rešenje koje je u interesu cele Srbije. Treba se naročito pomiriti sa činjenicom da u siromašnoj zemlji jedna kategorija građana ne može dostići puno obeštećenje, dok drugi (politički zatvorenici, opljačkani seljaci, osakaćeni vojnici promašenih ratova, itd.) ne dobijaju ništa. Ta jednostavna činjenica se olako zaboravi u ovoj debati…
3. Izvršiti preciznu projekciju nužnog budžeta. Kada se odredi količina imovine i novca koji će biti vraćeni, to će morati i da se izvrši, eventualno i kroz uključenje ovih sredstava u novi - višegodišnji - "kapitalni" deo državnog budžeta…

14. DA LI TREBA SVE PRIVATIZOVATI?

Posle dobrog početka, privatizacija je u Srbiji tavorila 2004. i 2005. godine. Zašto? Prvo, desio se ideološki zastoj tokom prvih šest meseci Koštuničinog kabineta, kada se samo govorilo o reviziji dotadašnjih transakcija, a sâm proces privatizacije uglavnom se prikazivao kao neka vrsta kriminalne radnje. Takav populizam uvek nađe plodno tlo u našoj zemlji, ali se veoma brzo vidi da ne vodi nikuda, a da nanosi veliku štetu preduzećima, zaposlenima i samoj državi.

Naravno, treba raskinu ti sve ugovore tamo gde novi vlasnici ne poštuju preuzete obaveze i sve uraditi da Srbija ne postane "veš-mašina" prljavog kapitala. Ali, to se ne postiže praznim medijskim vitlanjem i neu temeljenom kompromitacijom svakoga ko pokušava da bude preduzetnik u našoj zemlji. Mnogo bolji korak u tom pravcu je, primera radi, poboljšanje i valjana primena Zakona o sprečavanju pranja novca.

Rezultati su jasni: za celu 2004. godinu, prihodi od privatizacije iznosili su oko dvesta miliona evra, što je bilo čak pet pu ta manje nego prethodne godine. Stvari su se značajno poboljšale od 2005. godine. Ali, Srbija i dan-danas ima svega 55% svojine u privatnim rukama i, po tom merilu, svrstava se na samo evropsko dno. U Bugar skoj ili Rumuniji, primera radi, privatna svojina predstavlja već 70% ekonomije. Evropska unija nas neće primiti pre nego što dostig nemo sličan nivo…

U međuvremenu, kako odmeriti pravu meru privatizacije kod nas? Sledećih pet principa pomoći će da se orijentišemo u svakom pojedinačnom slučaju.

1. Jasno definisati državne interese u javnim preduzećima koji se ne poklapaju po prirodi stvari s komercijalnim interesima: pokrivenost teritorije, pristupačnost usluga najsiromašnijim slojevima stanovništva, itd. i naći odgovarajuća rešenja s investitorima.
2. Izgraditi i "testirati" zakonodavstvo i regulatorna tela (telekomunikacije, energetika itd.) pre privatizacije. Time će se izbeći privatizacija prirodnih monopola i kobne greške u tarifikaciji.
3. Produžiti rokove koncesija da bismo omogućili normalan profit investitorima, uz razumne cene usluga za građane. Produženje stovremeno omogućava i da iskoristimo trenutnu veliku razliku u dugoročnim kamatama između Zapada i nas…

15.ULAGANJE U INFRASTRUKTURU I ULOGA DRŽAVE

Jedna od dugotrajnih posledica vladavine Slobodana Miloševića jeste drastično smanjenje konkurentnosti naše zemlje. Uz ekonomske sankcije, propadanje naše infrastrukture bilo je jedan od ključnih razloga za nestanak Srbije sa svetskih tržišta, da ne govorimo o pogoršanju kvaliteta života u zemlji. Svi će se složiti da je kvalitet infrastrukture, imajući u vidu naš ukupni stepen razvoja, bio jedna od boljih ostavština samoupravljanja.

Od električnog, naftnog i gasnog sistema, preko pu teva i mostova, do pijaće vode i sistema otpada, železnice i telekomunikacionih mreža, infrastruktura je kičma privrednog života, ali i veliki deo svakodnevice građana. Mnogi sada uključuju u infrastrukturu i zdravstvo, obrazovanje, kulturu ... Naravno, sve te javne ustanove imaju ogroman uticaj na konkurentnost zemlje. To prepoznaju oni koji rangiraju zemlje, na primer Svetski ekonomski forum iz Davosa, što smo i videli u poglavlju koje se bavi konkurentnošću. Uspeh u modernoj ekonomiji u mnogo čemu više zavisi od "mekih" formi organizacije, nego od "tvrde" infrastrukture, od betona i čelika...

...Šta treba raditi ? Predlažem sledećih pet mera.

1. Podići na odgovoran i održiv način nivo javnih kapitalnih investicija sa sadašnja 2-3% na 6% u proseku tokom sledeće četiri godine. Ne možemo zaobići prepreku prevelike javne potrošnje koja "istiskuje" privatni sektor i vrši inflatorni pritisak. Suludo je verovati da neko dekretom može reći da je nešto javna potrošnja, a nešto nije samo zato što se finansira iz privatizacionih prihoda. Ekonomija se uvek osveti onima koji je "siluju". Budimo odgovorni. Ako stvarno hoćemo konkurentnu otvorenu privredu u kojoj cveta privatna inicijativa, moramo uporedo smanjivati učešće javne potrošnje i, u tom smanjenom obimu, više trošiti na infrastruk turu. To podrazumeva izmene u sistemu stečenih prava i snažnu ak ciju na poboljšanju produktivnosti države, državnih preduzeća i javnih ustanova. Znači, treba mnogo više štedeti, a nešto manje trošiti. Omogućiti privatnom sektoru da odradi veći deo posla. U stvari, treba samo zaista uraditi ono što je uradila Irska!…

16. ODRŽIVI RAZVOJ: KJOTO BEZ SRBIJE

Protokol iz Kjota, uz okvirnu konvenciju o klimatskim promenama, stupio je na snagu 16. februara 2005. godine. On predstavlja jedinstveni svetski plan za borbu protiv zagrevanja naše planete. Taj protokol, koji je ratifikovala 141 zemlja, predviđa mere za smanjenje emisije šest opasnih gasova koji se smatraju odgovornim za zastrašujući porast temperatura na Zemljinoj kugli kroz tzv. Efekat staklene bašte. Taj fenomen će, ako se ne primene "Kjoto" i druge mere, dovesti do nekontrolisanih promena uslova života, topljenja Arktika i glečera, potapanja čitavih delova kontinenata, smrtonosnih suša, rasprostranjenja epidemija.

OPASNE KLIMATSKE PROMENE

Dugo se sumnjalo u alarmantne naučne nalaze o zagrevanju planete, dok su debelo plaćeni lobisti naftne i hemijske industrijmanipulisali rezultatima, medijima i javnim mnjenjem. Ali, žalosni dokazi su se nagomilali poslednjih godina. Tokom prethodnih petnaest godina doživeli smo deset najtoplijih godina od kada se mere temperature. Ledeni pokrivač Grenlanda ubrzano nestaje, a septembra 2004. godine odvojila se džinovska santa leda od Antarktika, skoro trideset godina ranije nego što su predviđali tadašnji pesimistički scenariji. U Srbiji je valjda svima postalo jasno da skoro direktno prelazimo iz leta u zimu, pa u suprotnom pravcu, kao da su prelazna doba nestala….

Mi ne možemo sami rešiti globalne probleme, ali možemo dati doprinos i, istovremeno, napredovati na sedam polja.
1. Izvršiti nužne zakonske promene i ratifikovati Protokol iz Kjota. Treba promeniti nekoliko zakona, naročito iz domena energetike i saobraćaja, da bismo se priključili klubu odgovornih zemalja i bili u stanju da konkurišemo kroz Kjoto mehanizme tipa CDM (mehanizam čistog razvoja, clean development mechanism) za odgovarajuće ekološki čiste investicije kod razvijenih. Ohrabruje činjenica da je EPS, jedan od naših najvećih zagađivača, održao krajem januara 2005. godine sastanak posvećen toj tematici, i preformalne ratifikacije. Od brojnih izgovora zašto naša zemlja još nije ratifikovala Kjoto protokol (nadležnost neoperativne unije sa Crnom Gorom, dok je postojala, problemi u izradi dokumentacione osnove, problemi proistekli iz načina izrade dokumentacione osnove za Hrvatsku) treba što pre pristupiti rešavanju i ratifikovati Protokol…