VIII. NOVI PATRIOTIZAM ZA NOVI SRPSKI VEK

63. KAKO IZ KORENA PROMENITI SRBIJU?

Boravio sam krajem 2004. godine u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije, kao učesnik međunarodne konferencije održane u čast godišnjice njihove "revolucije ruža". Godine 2003, na veoma sličan način kao u Beogradu oktobra 2000. godine, narod Gruzije sprečio je izbornu krađu i srušio bez krvoprolića režim Viktora Ševernadzea. To su uradili, između ostalog, i zahvaljujući operativnoj podršci jednog broja naših momaka iz Otpora.

Dok smo razgovarali o njihovim dostignućima i izazovima, postavilo se pitanje pouka koje se mogu izvući iz srpskog iskustva. To me je nateralo da preispitam, "po dubini", razloge koji su omogućili brz napredak društvenih promena tokom prve dve godine naše tranzicije, ali i objašnjenja za njihovo značajno usporenje od ubistva premijera Đinđića…

Kako da se sprovedu korenite društvene promene koje će biti široko prihvaćene i koje će nas približiti poželjnom standardu života i dobrim odnosima između nas kao građana? Kako da se izbegne tradicionalni zastoj koji je usledio posle svih napora učinjenih ka modernizaciji Srbije od 19. veka pa do danas?...

…S tim u vezi, vidim deset smernica u domenu politike i ekonomije za uspešne, korenite i dugoročne promene u Srbiji, koje će sprovoditi zajedno "reformatori" i "konzervativaci".

1. Rešiti najsloženiji državni problem što pre. Oni koji misle da će pregovaračka pozicija Srbije oko Haga, Kosova i Metohije ojačati s vremenom trebalo bi da iznesu svoje argumente. Lično ne vidim nijedan, dok su problemi odlaganja rešenja jasni svima.
2. Obezbediti dobre odnose sa susedima kroz bilateralne i regionalne inicijative, bez čekanja na pokroviteljstvo Evropske unije i ostatka međunarodne zajednice. Poseta hrvatskog premijera Beogradu 2005. godine, prva od 1991. godine, bila je korak napred. Srpsko-hrvatski odnosi su, kao što se tragično videlo devedesetih godina, osovina stabilnosti Balkana, pa i naše zemlje…

64. POLITIČKI ŽIVOT: ŠTO PRE DO BIPARTIZMA

Uvideo sam da sve radikalno zavisi od politike i da, u svakom slučaju, nijedan narod neće biti bilo šta drugo od onoga što će od njega napraviti priroda njegove vlade. Tako je pisao pre tri veka veliki francuski filozof Žan-Žak Ruso.

Mislio sam na to povodom teških uvreda na nacionalnoj osnovi upućenih 2006. godine u Narodnoj skupštini na račun ministarke poljoprivrede od strane poslanika Radikalne stranke. To je ponovo pokazalo koliko smo još daleko od normalnog parlamentarnog života. Dobro je što se, u ovom slučaju, desila mobilizacija demokratske javnosti. Pitam se zašto se ništa slično nije desilo kada je zamenik predsednika radikala na istovetan način napao predsednika Srbije početkom iste godine…

…Kako unaprediti kvalitet srpskog političkog života i što pre doći do naše forme bipartizma? Predlažem pet mera.
1. Nipošto ne spuštati izborni cenzus ispod postojećih 5%. Sa približavanjem izbora biće poziva - pod plaštom boljeg predstavljanja raznovrsnosti društva - da se cenzus spusti na 2%, kao što predlaže CeSID. To bi bila velika greška. U važećem izbornom zakonu već postoji element pozitivne diskriminacije u korist manjina. Manji cenzus bi samo značio veći broj manjih partija koje bi, da bi se izdvojile iz mase, imale ekstremnije programe i nastupe. Ponovo bi morale da se prave složene i nestabilne koalicije između malih partija koje retko dolaze na vlast. Velike partije, zato što redovno dolaze na vlast, poseduju po prirodi stvari dozu odgovornosti i iskustva, što i stabilizuje državu.
2. Kao što je predvideo novi Ustav, i dalje birati predsednika Republike na neposrednim izborima. Zbog trenutnog rasporeda snaga pokušava se predstaviti kao "demokratičniji" izbor čelnog čoveka države u parlamentu. To jednostavno nije tačno. Imamo krizu politike u Srbiji zato što institucije nisu legitimne u očima građana. Direktno izabran predsednik je nedvosmisleno legitiman. Time dobijamo više demokratije. Neposredni izbori za predsednika tokom mandata vlade su i snažan kontrolni mehanizam izvršne vlasti: oni nju mogu ili dodatno ohrabriti da izdrži na zacrtanom putu, ili, ako dođe do kohabitacije, spu tati je i vratiti "ka centru"…

65. SEDMA ILI JEDINA SILA: ULOGA MEDIJA

U Srbiji se stvari i dalje retko kad odvijaju mirno, uz uvažavanje prihvaćenih pravila igre od strane onih koji se takmiče za dobijanje nekih pozicija, učešća na tržištu ili pak ograničenih prirodnih resursa. Kada, pride, država ima određenu ulogu u "deljenju karata", teško da će se izbeći buka i halabuka, optuživanje onih koji odlučuju za - birajte - nepotizam, korupciju, tajkunizam ili amaterizam, tužbe onih koji gube, sve do nama dragih stranih institucija, naravno uz mudro ću tanje pobednika.

Ali, dodeljivanje TV frekvencija premašilo je sva očekivanja - u negativnom smislu: od optužaba da su neki akteri "hitlerjugend", izjave ministra kulture da je sve ovo "sprdačina", saopštenja predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA) da mu je isti ministar pred svedocima tražio nezakonito ukidanje jednog TV pro grama i ukidanje usred noći te iste TV stanice, preko prihvatanja papirnih kandidatura na "majke mi" (500 evra!) medijskih amatera, dok su odbijane iskusne profesionalne kuće sa dokazanim investicijama i programskim šemama, do negiranja principa decentralizacije dodeljivanjem svih frekvencija beogradskim firmama, i kontradik tornih mišljenja državnih organa o tome šta predstavlja domaći, a šta inostrani kapital…

…Šta sada? Već se čuju ideje da se sve ovo lepo poništi odmah ili bar kada se promeni skupštinska većina. To je, nažalost, naša navika - neprestani početak. Predlažem sledećih sedam mera koje bi pomogle da se izađe iz trenutne bruke i krize.

1. Povećati broj nacionalnih TV frekvencija na devet: održati postojećih pet i do kraja godine dodeliti još četiri. To je tehnički teško, ali moguće. Toliki broj nacionalnih pokrivanja zahtevao bi da se jedan broj regionalnih i lokalnih emitera trajno pogasi. To uopšte nije bezazlena odluka. Među tim, u našim okolnostima, bolje je da država u manjoj meri odredi ko će pobediti, a da u većoj meri to pokaže sama tržišna utakmica. Pojavilo se tuce ozbiljnih projekata i mada treba smanjivati haos, to treba raditi postepeno, sa što manje državne intervencije. Neće svih devet preživeti konkurenciju, ali u trenutnoj situaciji nekoliko ozbiljnih kuća s tradicijom je eliminisano, dok se neodređeni papiri prihvataju kao superiorna rešenja…